Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ



Bi­će va­tre. Vi­dim li­je­po. Druk­či­je je ovo ne­mo­gu­će ri­je­ši­ti. Evo, sve je po­ku­ša­va­no: ana­li­ze s ra­znih dok­tri­nar­nih aspe­ka­ta. Po­zi­va­nje na stan­dar­de mo­der­ne de­mo­kra­ti­je, evo sve­ta ljud­ska pra­va, evo sve na pr­sti­ma to­le­ran­ci­je, evo str­pje­li smo se od je­zi­ka mr­žnje, od pa­te­ti­ke, od sve­ga.
Sve smo ra­di­li da se ra­zu­mi­je­mo, ali dža­ba. Te­o­rij­ski, ni­je­smo mo­gli pro­ma­ši­ti ra­zu­mi­je­va­nje, ali prak­tič­no smo osta­li u ne­ra­zu­mi­je­va­nju.
Ne­ka pro­vo­ka­ci­ja drh­ti iz­me­đu nas. Ko­ja do­la­zi iz ne­kog pod­ze­mlja, ko­je ni­je da­le­ko od nas. O, đa­vo­le, Bog te ubio. Ljep­še je ša­ka­ma u gla­vu ne­go tr­pje­ti ovu na­past. Ne ljep­še, ne­go i bo­lje.
Ma, pu­ni smo mra­ka, kao da do­la­zi­mo, ne sa­mo iz Cr­ne Go­re, ne­go iz cr­nih ja­ma. Pred tim pro­va­li­ja­ma gi­ne nam sva­ko zna­nje. A za­lu­du, pu­ni smo zna­nja da nam ne mo­že vi­še pod ko­žu sta­nu­ti. Ne sa­mo ono­ga vi­so­ko­ga, ne­go ni u ni­skom ni­je­smo oma­li­li. Ali kad zi­ne na­ša pro­va­li­ja, svi ima da se ur­va­mo u nju. Pri­je se ur­va­ju ona vi­so­ka zna­nja, ne­go ni­ska. Čim ne­što drm­ne, ona vi­so­ka, na­gla­vač­ke le­te u ja­mu, kao da ni­ka­kvog oslon­ca ni­je­su ima­la. A ono po­gan­sko, ni­sko, dr­ži se i ne pa­da. Kud će da pa­da, kad je pa­lo da ne mo­že vi­še.
Ni­je­smo mi lju­di, mi smo đa­vo­li. Mi smo đa­vo­li, ob­u­če­ni u lju­de. Po­ku­ša­va­mo da bu­de­mo lju­di, ali nam ne da ne­ki đa­vo. Čim iz­ja­vi­mo i za­re­če­mo se da bu­de­mo lju­di, već od tre­će ri­je­či, pro­ja­vi se đa­vo. Dža­ba ho­će­mo da bu­de­mo lju­di, kad nam ne da đa­vo. Đa­vo je kriv što ni­je­smo lju­di. Da ni­je đa­vo­la, mi bi­smo bi­li lju­di. Ži­vje­li bi­smo bez pro­tiv­ni­ka, bez cr­nih mi­sli, pa i bez mi­sli. Ona­ko is­pu­nje­ni va­zdu­hom, osvi­je­tlje­ni, ni­štav­ni. Ži­vje­li bi­smo iako ne bi­smo ži­vje­li. Mo­gli bi­smo to zva­ti ži­vo­tom, iako ga ne bi bi­lo.
Da ne­ma đa­vo­la, i an­đe­li bi osta­li bes­po­sle­ni. Čo­vjek bi ži­vio bez ika­kvo­ga dje­la, ali bi bio sre­ćan i za­do­vo­ljan. Ne bi znao da li ži­vi ili ne ži­vi. Ima li ga, ili ga ne­ma. To bi bio sa­vr­šen čo­vjek, li­šen sva­kog mra­ka. Mo­žda ima ta­kvih lju­di, ali re­al­nim lju­di­ma bi­lo bi kao da ih ne­ma.
Ne­ma čo­vje­ka bez đa­vo­la, pod­vla­čio je je­dan čo­vjek ko­ji zna. An­đe­la mo­že bi­ti, mo­že ne bi­ti, ali đa­vo­la mo­ra bi­ti. Ka­ko bi čo­vjek ži­vio bez vje­či­to­ga pro­tiv­ni­ka. Čo­vjek bez pro­tiv­ni­ka i ni­je ne­ki čo­vjek. Te­ško da mo­že­mo i za­mi­sli­ti ta­kvo­ga čo­vje­ka. A i kad bi­smo ga za­mi­sli­li, ne bi nas su­vi­še za­ni­mao.
Mi bi­smo bi­li an­đe­li, da nam ni­je đa­vo­la. Đa­vo nam ne da da bu­de­mo do­bri ko an­đe­li, a mi uvi­jek uza­lud po­ku­ša­va­mo. Pa i to je ne­što...
Ma lak­še je ubi­ti Bo­ga u čo­vje­ku ne­go đa­vo­la. Đa­vo se sklo­ni od uda­ra­ca i pro­go­na, a Bog se ne skla­nja. Bog se ni­od­če­ga ne skla­nja. Si­plju udar­ci po nje­mu, a on ide i ne skla­nja se. Ide na­pri­jed kao da ga ni­šta ne bo­li. A bo­li, i umi­re od bo­lo­va, ali opet ži­vi i oži­vlja­va.
Bog je že­dan uda­ra­ca, to je nje­go­vo ču­do i za­go­net­ka. Na ne­ki na­čin, Bog je naj­ve­ći pro­vo­ka­tor. On je pro­vo­ka­tor mir­no­ćom, ti­ši­nom, iz­gle­dom kao da ni­je od ovog svi­je­ta. Kao da sve zna, a ni­šta ne­će da zna. Kao da je ži­vio pri­je vre­me­na, i ov­dje do­šao od­ne­kud iz ne­po­sto­ja­nja, ili iz mr­tvih. Kao da zna sve je­zi­ke, ali ni­ka­ko ni na jed­nom ljud­skom da pro­go­vo­ri. Ta­ko on iz­gle­da, da ne­ma čo­vje­ka da ne po­že­li da se ba­ci ka­me­nom na nje­ga. „Što si do­šao ova­mo?! Ti nam baš ni­šta ne tre­baš, ne­go nam sa­mo sme­taš. Tvoj nam po­gled pro­bi­ja do ko­sti, đa­vo­le je­dan. Sad ćeš vi­djet' kad poč­nu da le­te ka­me­ni­ce na te­be. Do­bro ćeš za­pam­ti­ti gdje si do­šao. Za­pam­ti­ćeš, da vi­še ne­ćeš ni­kad ni po­mi­sli­ti da do­đeš. A ti si nam od­ne­kud kriv za sve. Do­šlo je vri­je­me da nam za sve pla­tiš“. Pa on­da kad slo­že ka­me­njem, apla­u­zi­ma, i na­ro­či­to plju­va­njem. Sve dok se ne raz­bje­že od nje­ga kao od ne­ko­ga ču­da. Po­bjeg­nu ne­kud u svoj mrak. A Bog, ob­no­vljen i osvi­je­tljen udar­ci­ma. Ču­dak, ko­me ni­ko ni­šta ne mo­že.
Ima bo­ži­jih lju­di, ali đa­vo­ljih ne­u­po­re­di­vo vi­še. Bo­ži­je lju­de ni­ka­ko ni da sret­neš u stvar­nom ži­vo­tu, a ne mo­žeš da ne sret­neš đa­vo­ljeg čo­vje­ka. Kad je ne­kad ne­ko re­kao - ov­dje ne­ma jed­nog đa­vo­ljeg čo­vje­ka, mi­slio je upra­vo su­prot­no - ne­ma ni­jed­nog ko­ji ni­je đa­vo­lji. A đa­vo­lji čo­vjek i ni­je čo­vjek.
Uže­lio si se ba­ti­na, vi­dim li­je­po. Stu­ći ću te ko zu­blju. Is­tje­ra­ću ja te đa­vo­le iz te­be. Mno­go te svr­bi. Ali đe te sad svr­bi, sju­tra će te bo­lje­ti. Pre­vi­ja­ćeš se u mu­ka­ma. Zva­ćeš u po­moć, ali ti ne­će ni­ko do­đi. I đa­vo­li će na kra­ju di­ći ru­ke od te­be.
Na kra­ju, ima đa­vo­la, ko­ji se pra­ve an­đe­li. To po­la­zi za ru­kom sa­mo ve­li­kom đa­vo­lu, is­ku­snom is­ku­si­te­lju, pre­pre­de­nom i upre­de­nom u ve­li­ke mre­že, utka­nom u ve­li­ke pla­no­ve, uče­nom pre­pre­de­nja­ko­vi­ću, ko­me ni­ko ne smi­je da ka­že da je đa­vo, a svi zna­ju da je­ste.
(Autor je knji­žev­nik)